- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Je­dva če­kam da se po­bi­je­mo. Bi­će­mo se, ili ži­vi bi­ti ne­će­mo. Ja ži­vot bez bi­ća ne pod­no­sim. I ne pri­zna­jem da je to ži­vot, go­vo­ri mi moj pri­ja­telj ko­ga ne mo­gu za­u­sta­vi­ti kad je u toj va­tri. Mno­gi ži­ve bez bi­ća, i mi­sle da ži­ve, i ne mo­gu da vi­de da ne ži­ve. Bez bi­ća se ne mo­že ni vi­dje­ti. Sa­mo čo­vjek pro­gle­da­va kroz bi­će. Pro­gle­da­va u ču­do ko­je se zo­ve čo­vjek. Pa još ne­ko da ima ne­što pro­tiv bi­ća? Ima ta­kvih ko­ji­ma je sa­mo ži­vot bez bi­ća, pra­vi ži­vot. A bi­će, po­gi­bi­ja i is­ko­pa­nje.
Ali to ni­je po­mra­či­lo sla­vu bi­ću. Bi­će po­sto­ji i bez ljud­sko­ga bi­ća. Si­ja u sun­cu, nad svom ovom grd­nom mje­ša­vi­nom. Ne pr­lja ru­ke u ljud­skim po­slo­vi­ma. Ne spu­šta se do ljud­skih mi­sli. Ne do­hva­ta se ljud­sko­ga ži­vo­ta.
Ali ako čo­vjek ne žu­di za bi­ćem, on po­gi­ne sam od se­be. Gi­ne sva­ki dan, pa iako to ne vi­di. Gi­ne od ne­ko­ga, a ne zna od ko­ga. Gi­ne, a ne zna da gi­ne. Gi­ne od ni­šta, i vi­di ne­ma mu bo­ži­je­ga li­je­ka. Ne pa­da mu na um bi­će. Bi­će je pro­past, mi­sli iz ne­mi­sli. Bi­će ne tra­ži ni­ko ne­go ko je lud. Šta će čo­vje­ku da se pro­pi­nje do bi­ća, kad mo­že mir­no da se ge­ga, sve no­gu za no­gom, u sa­vr­še­nom ne­bi­ću?
Ne­ko mo­že po­mi­sli­ti da su i kav­ga­dži­je ne­ke bo­ja­dži­je i bit­ni­ci. Ko ta­ko po­mi­šlja, ni­šta do­bro ne po­mi­šlja. Bo­ja­dži­ja je jed­no, a kav­ga­dži­ja sa­svim ne­što dru­go. Kav­ga­dži­je se vi­de na uli­ci, u ka­fa­na­ma, u skup­šti­na­ma i po­li­tič­kim are­na­ma. A ta­mo se ne vi­de bo­ja­dži­je, bo­ja­ti, bo­ri­lo­vi­ći, bor­ko­vi­ći, bo­gu­no­vi­ći. Kav­ga­dži­je za­me­ću kav­gu da bi se gre­ba­li, ga­zi­li, ša­ma­ra­li, plju­va­li, ubi­ja­li na mr­tvo ime. A bo­ja­dži­je se bi­ju ra­di ka­pi bi­ća. Go­vo­rio mi je je­dan: evo ko­je su mi go­di­ne, ali me bi­će ob­na­vlja, i po­sta­jem na mo­men­te mlad i jak kao sun­ce u pod­ne. Da mi ni­je sva­ko­dnev­no­ga bi­ća, dav­no bi me đa­vo od­nio. Da mi ni­je bi­ća, dav­no bi me ze­mlja po­kri­la“.
Ne­ka se bi­ju lu­da­ci i ma­ni­ja­ci, ka­že mi je­dan s ko­jim ne­što le­žer­no aso­ci­ram na te­mu bi­ća. Ma­ni­jak je sva­ko ko ne mo­že bez bi­ća. Ko ne mo­že bez bi­ća, on je pot­pu­no ot­ka­čio. Tr­sio, pa eto ta­ko. I ni­ko mu vi­še ne mo­že po­mo­ći. Nje­ga bez bi­ća ni­šta ne pri­vla­či. Sa­mo ga bi­će mo­že usre­ći­ti. Znaš lli ti ta­kve lju­de, pi­ta me? Ima li ta­kvi­jeh? Ma, ima ka­ko ne­ma, ka­žem? Da ni­je ta­kvih, sun­ce vi­še ne bi htje­lo da gri­je.
Cr­na Go­ra je pred­vi­đe­na za bi­će, za uži­va­nje u bi­ću, ka­že mi moj pri­ja­telj. Ko ni­je do­ži­vio bi­će u Cr­noj Go­ri, ni­je ne­ki Cr­no­go­rac, ni Sr­bin, ni Ko­so­vac. Sva­ki Cr­no­go­rac je žu­dio da sa­go­ri u bi­ću. Bit­ke su bi­le je­di­ne nje­go­ve sve­ča­no­sti. Kad sret­nem Cr­no­gor­ca, a i bi­lo ko­jeg čo­vje­ka, od­mah ga gle­dam ka­kav je bio za bi­će. Je li vo­lio bi­će ili ni­je. Je li mo­gao da ži­vi bez bi­ća, ili ne. Je li mo­žda ne­sret­ni­ku pro­šao ži­vot bez bi­ća? Je li pro­la­zio mi­mo bi­ća, kao da ga i ne­ma? Ko se ni­je do­bro bio, on kao i da ni­je bio, za­klju­ču­je.
Ovi iz vla­sti nas sva­ki dan sa­vje­tu­ju - ne bij­te se vi­še. Vri­je­me bi­ta­ka je pro­šlo. Ni­je­ste lu­di da se za ni­za­što bi­je­te. Ima­te sve, da se vi­še ni­za­šta u ži­vo­tu ne bi­je­te. Mo­gu još da se ne­ki bi­ju oko to­ga ko bi vi­še uži­va­li u ne­bi­ću.
Ovi ko­ji kro­je ka­pu Cr­noj Go­ri ka­žu - ni­ko vi­še da se ne pja­ni bi­ćem. Bi­će ni­je ci­vi­li­za­ci­ja. Ci­vi­li­zo­van svi­jet ži­vi bez bi­ća. Cr­no­gor­ci su bi­li ro­đe­ni za bi­će, ali ono ne do­no­si ni­ka­kvo do­bro. Sa­mi su to već sa­zna­li. Vi­dje­li su ka­ko sa­vre­me­ni svi­jet ži­vi. Ne­bi­će je bo­lje od bi­ća. U bi­ću čo­vjek ne mo­že da iz­dr­ži sat vre­me­na, a u ne­bi­ću mo­že sto­ti­nu go­di­na. Uz do­bru far­ma­ko­lo­šku na­poj­ni­cu. Cr­no­gor­ci su u bi­ću tra­ži­li al­ko­hol, na­dah­nu­će, vi­ši smi­sao, što je znak ne­do­volj­no ci­vi­li­zo­va­nog, ne­do­volj­no re­al­nog čo­vje­ka. Osta­tak po­e­zi­je i re­li­gi­je za sa­vre­me­nu ci­vi­li­za­ci­ju su re­ci­di­vi pred­ci­vi­li­za­ci­je. Ta­ko mi pri­ča jed­na ne­zna­li­ca ko­ja se po­vre­me­no pri­ka­či za me­ne, jer kad me is­cr­pi bi­će, ne­mam sna­ge ni da mu ka­žem – ,,idi od me­ne“.
Cr­no­gor­ci ne­bi­ća po­če­li su da se sti­de Cr­no­go­ra­ca bi­će­va­ca. Cr­no­gor­ci ne­bi­ća stvo­ri­li su sa­vre­me­nu Cr­nu Go­ru, ko­ja već umi­je da ži­vi sa svi­je­tom. I ne osje­ća po­tre­bu ni za ka­kvim svo­jim bi­ćem. Bi­će joj je do­šlo gla­ve. Sad ne bi­je vi­še ni­ka­kve bit­ke. Jer to ni­je za no­ve Cr­no­gor­ce. Bi­će se Cr­no­gor­ci­ma o gla­vu obi­lo. Jer, dok su bi­li te bit­ke, bi­li su Sr­bi. A ži­vje­li kao Cr­no­gor­ci. E sad se ti sna­đi tu, ka­že mi sa­go­vor­nik. Cr­no­go­rac je, da­kle, stil. To je Sr­bin sa sti­lom. Ko­ji je vo­dio svo­je isto­rij­ske bit­ke za svi­je­tlo bi­će. I uži­vao u bi­ću - slav­no, i sa sti­lom.
(Autor je knji­žev­nik)